Nakon današnjeg uklanjanja spomenika OVPBM, a i tokom cele šarade oko
istog, nametala su se neka osnovna pitanja koja bi mogla dati malo jasniju
sliku i priliku naše države i njenog (ne)funkcionisanja. Prateći hronologiju
same priče, krenućemo od početka, je l te i postaviti prvo pitanje, a ono
glasi:
Ko je spomenik platio, dozvolu za isti tražio
(i od koga) i ko je spomenik potpisao? Ovo su zapravo potpitanja jednog
opširnijeg pitanja koje bi moglo glasiti „Ko je za postavljanje spomenika
odgovoran?“
Kako je putem medija građanima predstavljeno,
spomenik potpisuje udruženje veterana OVPBM -a. Nadalje, ako uzmemo sa dozom rezerve da je ovo istina[1], sledeće što se nameće kao
pitanje je, kod koga je pravni zastupnik OVPBM-a podneo, ako to jeste učinio, dokumentaciju za ustupanje javnog
prostora opštine Preševo zarad podizanja objekta na istom. Po pravnoj logici to
mora biti neko opštinsko telo koje se brine o javnom prostoru. To telo je
moralo izdati dozvolu za ustupanje javnog prostora zarad podizanja spomenika.
Zar ne? Tek kada dobije potrebne dozvole, izvodilac radova će početi sa
radovima. U najboljem slučaju, naši poručioci spomenika su mogli paralelno
podneti dokumentaciju i naručiti spomenik kod nekog kamenoresca. Naravno,
postoji i scenario u kojem OVPBM ne želi da poštuje pravnu proceduru već odmah poručuje
spomenik, donosi ga i instalira na trg. Da, ovaj je scenario moguć, ali iskreno
verujem ne i realan u našoj priči. Ne zaboravite da je spomenik svečano
predstavljen lokalnom stanovništvu i nekako sam uveren da lokalna vlast ne bi
podnela da bude baš do te mere izostavljena. Znate, ljudska sujeta je čudo..
pogledajte samo Dačića i Nikolića, a i druge neke političare. U prilog svemu
rečenom iznad dodajem i izjavu narodnog poslanika Rize Haljimija:
“Pretpostavljam
da se podizanje spomenika temelji na osnovu odluke skupštine da se trg ispred
opštine nazove imenom palih boraca OVPBM”[2]
 |
| Preševo 2010. |
Na osnovu
gore citirane izjave, usuđujem se pretpostaviti da je lokalna samouprava imala
udela u finansiranju ovog posmenika, pa samim tim i postavljanjem. Ovo iznosim
zarad dva bitna momenta. Prvi se odnosi na finansijsku situaciju u Preševu.
Životni standard je lošiji nego u većem delu Srbije, te su
i primanja u skladu sa životnim standardom. Kada sam 2010. bio u Bujanovcu i Preševu
imao sam šta i da vidim. Relativno male sredine koje sklapaju kraj sa krajem. U
Preševu živi oko 85% Albanaca, dok je u Bujanovcu ta cifra nešto manja, oko 65
– 70%. Tih nekoliko dana tamo sam imao priliku da se i sam uverim u to kako
izgleda živeti “daleko od očiju, daleko od srca”. Ljudi sa kojima smo se
sretali su nam pričali kako izgleda biti sistematski zapostavljan i odbacivan.
U već lošim uslovima, koji vladaju u Srbiji, stanovnici Preševa[3] imaju i dodatne probleme kao što je institucionalni
nemar države za njihov položaj. Albanski brojnije stanovništvo ima i problem
prilikom upisa i školovanja dece jer se studentima ne priznaju diplome iz
Prištine, a ako diplomu donesu iz Makedonije imaju problem da je verifikuju kod
nas. Sem toga, srednjoškolci i mladji učenici nemaju uslove da nastavu prate na
svom jeziku, ili pak nedostaju udžbenici na jeziku manjine. U ovakvim uslovima
odrastaju, oblikuju svoje mišljenje i pogled na svoju državu Albanci Preševske
doline. Imajte to u vidu dok čitate ove redove. Udruženje boraca o kojem sam
počeo pisati nije imalo sredstva da samostalno plati spomenik koji podiže te
verujem da su se obratili nekim imućnijim donatorima među kojima može biti i
lokalna samouprava. Drugi momenat se tiče pravnio birokratske strane. Ako je
lokalna samouprava imala udela, finansijski i/ili logistički u podizanju
spomenika, siguran sam da je za to postojao neki izveštaj koji je otišao višoj
instanci. Dakle, kada je doneta odluka da se trg imenuje po palim borcima i
kada je doneta odluka da se zemljište ustupi udruženju boraca zarad podizanja
spomenika, neko je iz nekog ureda lokalne samouprave poslao izveštaj o tome
nekoj višoj instanci. Meni je ovo bitno jer vodi ka tome da neko nije reagovao
u startu. Dakle, odgovornost koju spomenuh na početku kao pitanje, se ne nameće
samo lokalnoj samoupravi i podnosiocima zahteva već i nekom organu iznad
lokalne samouprave. Pod uslovom da su ispoštovane procedure. U slučaju da ne
postoji mehanizam izveštavanja lokalnih samouprava nekim višim instancama,
imamo dodatni problem, a to je odnos države i lokalnih samouprava.
Kada je
spomenik postavljen i zvanično predstavljen, stigle su reakcije koje potežu
drugu grupu pitanja koje se mogu svesti pod jedno šire a ono je, da li je društvo
reagovalo na pravi način?
Kažem
društvo jer nije bila samo država ta koja je reagovala, već su reagovali i
građani, mediji i poznate ličnosti. Reakcije su se kao pljusak srušile na jednu
malu Albansku zajednicu na jugu Srbije, a bez uzimanja u obzir nekih pravnih
činjenica i prava ljudi da iskažu svoje potrebe i mišljenje. Kada kažem pravne
činjenice, želim da se pozovem na ono što je između ostalog istakla Inicijativa
mladih za ljudska prava: "[P]redstavnici
Savezne Republike Jugoslavije su sa predstavnicima OVPBM-a 2001. godine u
Končulju potpisali sporazumom o prekidu vatre, a godinu dana kasnije Savezna
Skupština donela je Zakon o amnestiji svih bivših pripadnika OVPBM-a, čime
svako njihovo nazivanje teroristima ostaje bez pravnog uporišta.."[4]
Ministri
i predsednik Vlade Republike Srbije su trebali znati bolje pri iznošenju svojih
stavova. Neretko su u komentarisanju čitave ove stvari izgovarali reč
“terorista” i dodatno podizali tenziju tamo, gde je koflikt interesa mogao biti
razrešen mirnim i tišim putem. Mediji su takođe na ovu tužnu priču bacili senu
svojim autorskim tekstovima u kojima su pisali kako su “šiptarski teroristi”,
“albanski teroristi”, “teroristička OVPBM” hvatali,
mučili i potom ubijali Srbe. Mediji su takođe trebali znati bolje. Nazivanjem OVPBM terorističkom, nakon što je
usvojen Zakon o amnestiji iz 2002. kršen je zakon. Svako ko zakon krši treba da
odgovara, bio on Dačić ili jedan student Martinović, ministar ili bloger.
Poseban osvrt bi trebalo dati na medijsku hajku i tome kako se inače mediji
ponašaju u Srbiji. Primer njihove bahatosti se dao videti ovih dana u slučaju
Biljane Srbljanović.[5] No, epilog je jasan, stvorena je
društvena svest o nepoželjnosti spomenika i u takvoj klimi, spomenik je konačno
i uklonjen. Iza samog uklanjanja stoji žandarmerija, a nalogodavci su po svemu
sudeći Vučić i Dačić. Ne treba zaboraviti ulogu predsednika svih građana
Srbije, Tomislava Nikolića i njegove izjave “On [Nikolić] je
dodao da Albanci znaju da Srbija mnogo očekuje od marta i juna ove godine i da
zato provociraju, a dodao je i da je bespredmetno porediti spomenike Srba i
Albanaca na KiM.”[6]
Nikolić se zauzeo za svoje građane nazivajući ih provokatorima, što je opet
usmerilo medijksu pažnju u negativnom svetlu, ka stanovnicima Preševa.
Zašto je ovo sve bitno?
Uzmimo sada kontekst u kojem se sve ovo odvija. Imamo napete pregovore sa predstavnicima Kosova oko priznavanja granica, institucija i same novoformirane države. Svaki susret premijera oba naroda vode ka sve konkretnijim dogovorima i primenama istih. U takvoj klimi, svaka strana želi da izgubi što manje, a dobije što više. U duhu toga, svaka strana će gledati na svaki mogući način da diskredituje onu drugu kako bi imala argumente za svoja potraživanja. Kada se sumira celokupan događaj, može se reći da su se predstavnici Srbije od srca iskalili na ovoj sirotinji od Albanskog stanovništva jer su ovi podigli spomenik ubijenim članovima svojih porodica koji su pripadali paravojnoj formaciji između 2000. – 2001. godine a koju je upravo Republika Srbija amnestirala. Dakle, pravno gledano, premijer je sa sve svojom svitom uklonio spomenik građanima Srbije koje su podigli drugi građani Srbije. Na ovaj način je demonstrirana sila i ništa više od toga. Državnik i država treba da se pokažu diplomatijom, a ne pukom silom. Zagovornici sklanjanja ovog spomenika će reći kako su pripadnici OVPBM kidnapovali, mučili i ubijali svoje žrtve. Ja naglašavam žrtve, a ne Srbe, kako su to mediji kod nas prenosili, jer su mediji, a i političari često izostavljali bitnu činjenicu, a to je da su žrtve OVPBM-a bili i Albanci. Dakle, nisu samo Srbi stradali, već generalno stanovništvo. Slažem se da svako ko čini zločine treba i da odgovara. Isto tako, smatram da OVPBM i te kako jeste počinila zločine zbog kojih mnoge porodice imaju razlog za negodovanje. Poneti onim što se dešavalo na teritoriji Kosova, Albanci Preševske doline su pokušali da iskoriste talas događaja i sami pokrenu mini revoluciju u Dolini i na taj način je pripoje Kosovu. Političkim rešenjem, OVPBM je oslobođena optužbi za terorizam i nadalje je drugačije postupano sa onima koji su preživeli sukobe. Gorak ukus često ostaje i mnogi osećaju nezadovoljstvo. Tako je bio slučaj i sa Gotovinom i Markačem, kao i Haradinaijem. Žrtve su osetile nezadovoljstvo, a optuženi se vratili kućama sa osmehom na licu. Svoj revolt ima pravo da iskaže svako, ali ne snosi svako jednaku odgovornost za ono što uradi. Premijer zemlje nema istu odgovornost kao običan građanin. Potezi, izjave i postupci premijera su pod mnogo oštrijom kritikom i nose veću težinu od onih koje čine građani. Dakle i u ovom slučaju je narod mogao negodovati, ali premijer, predsednik i ostali činovnici su trebali diplomatski istrajati do samog kraja i naći kompromisno rešenje jer sada, kada je spomenik sklonjen, u Preševu ostaje oko 30 000 nezadovoljnih Albanaca i oko 3 000 Srba, a gde us opštine Bujanovac i Medveđa. Ovo ističem jer kada se političari povuku, ostaju građani koji trebaju deliti prostor na kojem žive. Ako je našim političarima zaista stalo do građana, kako srpske, tako i ostalih nacionalnosti, moraju prepoznati njihove potrebe i na pravi način odgovoriti na njih. Današnji potez nije rešenje već samo produbljivanje pritajenog konflikta. U prilog tome govore i izjave Albanskih, Kosovskih i stranih zvaničnika. Spomenik je dignut i ne opravdavam taj čin. Nekome ide na volju, nekome na štetu, ali umesto da donosimo jednostrane odluke, ponekad moramo sesti i zamisliti se zbog čega se dešavaju stvari oko nas i kako je najbolje uhvatiti se u koštac sa njima. Obe strane su postupile pogrešno u pojedinim koracima, ali se šteta uvek može pravim odlukama umanjiti. Na kraju krajeva, šta je zapravo postignuto sklanjanjem spomenika? Srbija je pokazala da drži Dolinu pod kontrolom? Čak i da je tako, da li zaista iko veruje da može sklanjanjem spomenika izbrisati sećanja i osećanja ljudi koji tamo žive? Posle ovog čina institucija Srbije, ostaje samo negativno osećanje jednog dela građana Srbije koji će svoje nezadovoljstvo zbog loših uslova života ispoljiti na drugačiji način. Tada će možda biti kasno za ispravne postupke. Nekad puka sila nije dovoljna.. nekad treba imati i pameti.
No comments:
Post a Comment