U pokušaju: Ljudska prava – Dobar dan i doviđenja.

Danas je čuveni međunarodni dan dan ljudskih prava. Voleo bih da mogu da vam čestitam, ali zaista, ne vidim čemu bih mogao odati počast.. Naime, na današnji dan, pre 64 godine, neke big deal čike su se okupile na nekom big deal „hepeningu“ i usvojile big deal dokument. Taj dokument, svetu poznat kao Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima.[1] Šta je to ljudsko pravo danas, je pitanje koje bi svako normalan sebi trebao da postavi. Ovo kažem iz 3, za mene vodeća razloga:

1. Gore pomenuta deklaracija je doneta velikim delom zbog ratnih zločina, nakon Drugog svetskog rata, a sa ciljem da se ubuduće ne ponove strahovite stvari poput holokausta i mnogih drugih zločina koji na najmonstruoznije načine pojedinca ugrožavaju.

Kao primer za gore pomenutu tačku spomenuću zločine tokom sukoba 90tih koji su se odvijali na teritoriji bivše SFRJ, a koji i danas u najvećoj meri nisu procesuirani, ili je to učinjeno na ne baš najbolji način, o čemu svedoče razne presude o kojima se u medijima govori ovih dana.[2] Pored ovih zločina koji su se desili ovde i tada, svakodnevno smo svedoci zločina koji se dešavaju širom sveta, a koje dobrim delom čine i pojedine članice UN-a. Kada sagledamo suštinu i ako izuzmemo činjenicu da je svet u tihom ratu svih protiv sviju, ali da taj rat nije svetski u onom smislu kako su to bili Prvi i Drugi rat, postavlja se pitanje, jesmo li uznapredovali zaista? U ime mira i poštovanja prava, oduzimaju se životi i čine se jednako velika zlodela. Primer ovoga u duhu ovih naših pičkaranja je i bombardovanje '99. godine..

2. Čitajući deklaraciju svaki pojedinac može uvideti u kojoj meri su njegova prava ugrožena ili neostvarena u zemlji Srbiji. Mladi nemaju mogućnosti da uživaju u svojoj mladosti jednako kao mladi širom Evrope ili ostatka sveta. Pravo na slobodno iznošenje mišljenja je ugroženo[3], a različitost kako na rasnoj[4], nacionalnoj[5] ili seksualnoj[6] osnovi je direktan povod relativno čestih incidenata u Srbiji. No, moram priznati da ni region, a verujem ni svet, ne zaostaju.

Imajući u vidu primere ugroženosti ljudskih prava u Srbiji, opet potežem pitanje, šta mi to danas obeležavamo? Imamo institucije, imamo zakone, ali imamo i sve učestalije sukobe usled nepoštovanja elementarnih stvari u koje se kao to nešto kunemo. Ovi navedeni slučajevi su samo sitni od onih u moru koji plivaju oko nas.. Setite se sve one dece koja nemaju osnovna sredstva za život. Pomislite na sve one stare koji nemaju dovoljno visoku penziju da pokriju ceo mesec ili na sve one nezaposlene koji nemaju socijalno i para za lečenje.. Na sve njih, ali i nas, se odnosi ova čuvena Deklaracija koju je potpisala i nekadašnja SFRJ, a koju je naša zemlja Srbija i više nego dužna da poštuje i primenjuje. Načela deklaracije prožimaju naš Ustav, a utemeljuju naši zakoni. Pitanje je, gde toliko škripi? I zašto je toliko teško ispoštovati druge i dati im slobodu koju uživaju oni koji najčešće diskriminišu?!

3. Ako sumiramo prethodne dve tačke i tome dodamo i vremenski raspon u kojem se sve dešava, lako je uočljivo da se nije pomicalo puno od onih nesrećnih 40tih.. U nekim poljima se napreduje, ali ako sagledamo svet i dešavanja u istom, lako možemo uočiti da siromašnih ima u izobilju, ratovi se vode a civili ginu na najgore moguće načine. Svemu tome možemo dodati mali osvrt na rad naših pravosudnih institucija[7] i videti da državu boli međunožje za građane koji u njoj žive. A opet, građani su doveli ljude u institucije koje trebaju raditi u interesu tih građana.

U zemlji u kojoj institucije koje treba da štite građane i njihova prava, to ne rade, a u kojoj pobeđuje volja jačeg van svakih zakonskih normi, ne možemo očekivati bilo kakav napredak. U zemlji u kojoj oslobađaju ubice, huligane i lopove tako što donesu zakone koji im tu slobodu omogućuju, ne možemo ne očekivati još veći stepen nasilja i kršenja zakona, pa i građanskih prava. Na kraju, građani ispaštaju ne od onih koji zakone krše, već od onih koji zakone ne štite. Policija i sudovi vrlo jasno ne štite građane. Odbijajući da zabrani organizacije poput Dveri, Naših i sličnih, država daje vetar u leđa takvim grupama koje u sve većoj meri utiču na unutrašnju politiku zemlje. Dveri su stigle i do parlamenta, a huligani diktiraju šta će se održati a šta ne, na ulicama Srbije. Ako se svest ne probudi i građani ne počnu reagovati, biće još gore.

Dakle, danas je 64. rođendan Deklaracije o ljudskim pravima. Da je Deklaracija osoba, pitam se u kojoj meri bi se sramotila kada bi videla ono što se dešava u svetu, ali i kod nas. Da li bi je bilo sramota što se načelno svi nje drže i na nju pozivaju i na nju ugledaju, a nisu čak ni bleda senka onoga što ona jeste...?!

Ljudskim pravima smo „dobar dan“ rekli (uslovno) kada smo tu Deklaraciju podržali, a „doviđenja“ već kada smo toj Deklaraciji pljunuli u lice gazeći po svemu onome što je ljudsko u nama. Danas možemo samo da poželimo tim nekim pravima da počivaju u miru, nadajući se da ćemo ih jednog dana vaskrsnuti...