Danas će u
Novom Sadu, glavnom gradu Autonomne pokrajine Vojvodine biti održan skup pod
nazivom „Stop razbijanju Srbije“. Na ovom skupu se očekuje prisustvo predstavnika
raznih udruženja građana, studenata, pojedinih radničkih sindikata, ali i
vladajućih partija. Posebno se ističe u prvi plan dolazak ministra odbrane i
prvog potpredsednika Vlade, gospodina Vučića. U
medijima je ostalo maglovito ko je organizator famoznog skupa koji je usmeren
protiv usvajanja
deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Autonomne Pokrajine Vojvodine,
a koju je nedavno plasirala Vlada pokrajine. Svako ko je pročitao pomenuti
predlog mogao je bez ikakve sumnje videti da je u pitanju političko
prepucavanje pokrajinskih vlasti sa republičkim. Ovo prepucavanje traje dugo i
verovatno će trajati i ubuduće i to nije ništa novo. Ono što je “novina” u ovom
odnosu je reakcija koju ćemo imati danas u Novom Sadu. Novi – stari scenario je
ono što je mene nateralo da napišem ove redove i zamislim se o tome u koji smo
stadijum stigli kao društvo.
Ukratko
da podsetim, pre 25 godina je u Novom Sadu velika grupa građana koja je
podržavala Slobodana Miloševića otpočela demonstracije koje su svoj epilog
doživele oktobra iste godine opsadom zgrade Banovine. Tadašnji funkcioneri
Komunističke partije su podneli ostavke i time omogućili Miloševiću da
uspostavi svoju kontrolu. Ovaj događaj nosi ime “jogurt revolucija” jer su
akteri tadašnjih protesta koristili jogurte kao “municiju” (pored kamenja i
sl.) kojom su zasipali zgradu Banovine. Ono što je bitno za istaći je činjenica
da je Milošević tada uspostavljao centralističku vlast koju je pravdao narodnom
voljom. Građani su na ulicama obavljali njegov prljavi posao ne bi li on uspeo
da pod svoju palicu stavi Vojvodinu, Kosovo i Crnu Goru – mimo tadašnjeg Ustava
koji im je garantovao drugačiju organizaciju. Tadašnja “revolucija” nije ništa
dobro donela građanima. Omogućila je monstrumu da preuzme vlast i sa svojim
saradnicima ih uvede u rat. Omogućila je gušenje svakog oblika otpora i
kritičke svesti što je zemlju dobrim delom dovela u današnje stanje – a sve to
pod izgovorom da će građanima biti bolje. I tada su aktuelnu vlast nazivali
lopovskom i birokratskom. Optuživali su je da je suvišna, da troši i da je
iskvarena - baš kao što se to čini i danas.
Danas
Novi Sad ponovo proživljava istoriju samo sa drugim akterima, koji su
naslednici onih koji su pre 25 godina iscenirali tadašnja dešavanja. Malo je
moderniji današnji skup. Postavljaju binu ispred Banovine, obećavaju miran
protest, imaju bolju garderobu i automobile no oni od pre 25 godina, ali cilj
im je isti – uspostavljanje autoritarne države koju vodi mali broj ljudi. Kao i
pre 25 godina i sada će građani biti udarna pesnica. Izlaze da očuvaju Srbiju –
od koga? Napadaju neku deklaraciju koju nisu pročitali, a zarad ciljeva u koje
ni ne veruju. Sindikati koji ne brinu o radnicima se iznenada interesuju za
celovitost države dok radničkih prava u toj istoj državi gotovo i da nema!?
Studenti koji se ne brinu o svojim uslovima studiranja se iznenada osećaju
ugroženi time što pokrajinska Vlada skreće pažnju na kršenje Ustava?! A sve to
podržavaju partije koje sačinjavaju Vladu RS. Ne čini li se vama to malo
apsurdnim? Moram priznati da je za veliku pohvalu to što su se Savez studenata
i Studentska unija Univerziteta u Novom Sadu odmah ogradili od ovog protesta i
optužili organizatore da studente koriste za političke manipulacije. No, neminovno je da je
neko studente stavio u prvi plan, zajedno sa sindikatima i političkim strankama.
Kada
se paravan ukloni i ogole namere naših aktera možemo videti sledeću sliku:
1. Pajtić je predlog deklaracije izneo kao član DS-a i predstavio ga kao
dokument Vlade Vojvodine bez da je taj dokument napisan u dogovoru sa ostalim
predstavnicima vlasti u Vojvodini. Pajtiću tajming i sam predlog zameraju i
partije iz koalicije jer nisu konsultovane oko dokumenta. Ovo je, po mom
skromnom mišljenju, pokazatelj da je iza deklaracije zapravo vojvođanski DS, a
ne Vlada Vojvodine. Iako je Vojvodina u nezavidnom položaju godinama unatrag,
ovaj dokument se donosi sada kada je priča o Kosovu skoro pa pred svojim
završnim činom, a kada je SNS na vlasti u Republici.
2.
U već tenzičnoj atmosferi, deklaracija se našla kao trn u oku SNS-u i SPS-u
koji već neko vreme rade na tome da obore Vladu Vojvodine. Ovo je poslužilo kao
savršen izgovor. Vučić, koji je kao što rekoh, pokušavao na sve načine da
uspostavi vlast u Vojvodini ovo prepoznaje kao idealan momenat da udari na
Vladu Vojvodine i sruši je uličnim pučem, jer drugačije ne ide. Kada Vlada
Vojvodine bude pala, lakše će se smenjivati i lokalne garniture vlasti. Na
kraju, kada se bude pristalo na kompromis sa Kosovom, Vojvodina će biti savršen
izgovor, u fazonu: “Izgubili smo Kosovo, ali, evo, sačuvali smo Vojvodinu od
zlih separatističkih namera”. Ako uspe u nameri, pored toga što će imati punu
vlast u rukama, SNS će otupeti svaki vid opozicije i uspostaviće punu kontrolu
nad državom. Ovo bi možda imalo smisla da vlast ne uspostavljaju na način na
koji to pokušavaju da urade danas u Novom Sadu.
3.
Ono što ostaje je već žalosno stanje Vojvodine i velika nezaposlenost. Ostaće
nered na ulicama i ako ga bude bilo – prosut jogurt na sve strane. Pozdravljam sarkastičnu
reakciju Vojvođanskog građanskog centra koji je organizovao virtuelnu akciju prikupljanja jogurta od
učesnika današnjeg skupa kako bi ga prosledio narodnim kuhinjama. Iako
sarkastična akcija, ukazuje na suštinu glavnog problema Srbije a to je
nezaposlenost i sve veća stopa nemaštine građana. Ovakvi problemi će ostati i
kada se (ako se) sruši vlast u
pokrajini. Građani neće dobiti ništa sem plasirane “istine” o separatizmu tamo
gde ga nema i nove izbore. Pored toga, stvaraju se dodatne tenzije i razdor
među građanima koji mogu kulumnirati sukobima. Plašim se da aktuelna državna
vlast nije u stanju da se bavi uzrocima i na taj način predupređuje posledice
već instant bahatim odgovorima na probleme iste samo produbljuje i sebe
potkopava - što će u još većoj meri doprineti urušavanju sistema.
